Delo trajnih vrednosti

Predrag – Peđa Milosavljević je bio slikar posebnih odlika. Obdaren i uspešan, imao je nesvakidašnju životnu i umetničku putanju. I ako je pokazivao izvesnu sklonost, u početku je malo šta ukazivalo da će izrasti u likovnog stvaraoca.

Ipak, kratak boravak kod Jovana Bijelića je bio od presudnog značaja. On ga je podsticao i govorio mu da je slikarstvo posao oka, srca i ruke, a ne samo i iznad svega stvar uma i intelekta. Osim Bijelićevih uputa nije stekao drugih pouka.

Sve je postigao samostalnim obrazovanjem i predanim trudom. Pored svega, uspeo je da ostvari značajan i zamašan opus, koji je bio predmet razmatranja, ali ne u potrebnoj meri. Ostaje uverenje da mu delo nije u odgovarajućoj i dovoljnoj meri sagledano ponajpre u rasponima ukupne plastične i tematske sadržajnosti i time na primeren način predočeno kulturnoj javnosti.

Pažljivijim uvidom u hronološku putanju Peđinog slikarstva, zapaža se nekoliko ključnih odrednica koje upućuju na suštinu njegovog razvoja. Tokom četvrte decenije 20. veka, trajalo je razdoblje beogradskog intimizma koje je obeležilo dotični period Peđinog slikarstva. Potom mu je Pariz, zapravo pozornica svekolikih kulturnih događanja sa uzavrelim životnim sokovima, postao neumitna inspiracija, koja je urodila zbirom sjajnih radova. Pažnju su mu skretali sivilo, patina i fasade raznolikih zdanja. Intimističku atmosferu, vedrinu i titravost boje, zamenio je poetskim realizmom. Oblik se sintetizovao.

Pretvorio se u istančano tkanje povšine, koja je zadobila zgusnutu vizuelnu strukturu. Dato poglavlje je pokazalo dubinu zapažanja, njegovih kreativnih mogućnosti ali i smera kojim će se kretati. Nadalje je nastojao da usavršava rukopis, da širi ikonografski sloj i produbljuje smisao slike.

Oko 1960. usledile su promene, što su se odlikovale izvesnim poletom, razbuktalim i maštovitim improvizacijama. Pratila ih je hitrina izvođenja koja je na mahove dosezala visok stepen gestualne artikulacije, što znači da je Peđa prešao put od intimizma preko nešto realnije optike predmeta do poetske fantastike, ekspresije i ideala monumentalnnog ishodišta.

Kod Milosavljevića se uočava htenje da permanentno produbljuje i pomera kontekst poetičkog kazivanja. Pri tome, njegov se likovni rukopis nije radikalno menjao niti se znatnije prekidala uspostavljena stilska vertikala. Ostao je veran poenti do koje je dopro koju je postupno i s merom osmišljavao.

U načinu realizacije, Peđa se mahom služio špahtlom. Pokazalo se da je ona odgovarala njegovom slikarskom nervu. Pogodovala je brzom i spontanom postupku, kojim je gradio efekte nedorečenih slučajnosti. Time je istodobno mogao da upriliči gest, da ostvari jasnoću poteza i afirmiše zamišljenu ideju. Razume se, za to je bila potrebna izuzetna veština i sigurnost, kojom je protokom vremena ovladao.

Potonji radovi Predraga Milosavljevića pulsiraju zamahom snažnog, uz to izdvojenog poteza, koji su njegovu sliku učinili osobenom likovnom tvorevinom. To umeće je doveo do savršenstva. U tome mu je teško naći primera.

Domaćem nasleđu on je ostavio respektno delo. Uputno je kazati da se njegov dar ispoljio na više ravni. Pored slikarstva, iskazao je afinitet za crtež, akvarel, kolaž, nešto manje za grafiku. Uspešno se bavio pisanom rečju. S vremena navreme objavljivao je članke o umetnosti. Bavio se likovnom kritikom i esejistikom. Napisao je više knjiga, među kojima nekoliko dramskih tekstova.

Opus Predraga – Peđe Milosavljevića predstavlja konzistentnu i iznimnu celinu. Po mnogo čemu se možeporediti sa sopstvom pariskog ili pak evropskog kulturnog miljea. Nije u pitanju samo njegov intelektualni obrazac koji je imponovao lucidnim promišljnjem i vanrednom osetljivošću za duhovne vrednosti. Nije ni to što je neko vreme boravio po svetskim metropolama, već volja i način kojim je dosegao retko iznijansiran, jasan i čist likovni govor, koji se može svrstati u najveće domašaje što ih poznaje moderna istorija umetnosti.

ZDRAVKO VUČINIĆ