U zemlji u kojoj mladi ljudi nemaju posao i provode vreme u kafićima, pravo je osveženje upoznati tridesetogodišnjaka koj iza sebe ima već dvanaest godina radnog iskustva. U pitanju je Naim Leo Beširi, kragujevčanin koji je uspeo da izgradi karijeru u oblasti ljudskih prava, organizuje brojne projekte i pomogne brojnim građanima, kako mladima, tako i starima, ali pre svega ugroženima i nemoćnim.

Beograd, 5. aprila 2017.- Predsednički izbori u Srbiji bili su fer i pobedniku treba čestitati, jer tako funkcioniše jedno zdravo demokratsko drustvo, izjavio je u razgovoru za Tanjug izvršni direktor Instituta za evropske poslove Naim Leo Besiri (na slici). Ta nevladina organizacija, inače, čestitala je Aleksandru Vučiću pobedu, ukazala da uz veliku pobedu ide i velika odgovornost, poručila izabranom predsedniku da u civilnom drustvu ima partnera i da očekuje od njega da svoju dužnost obavlja u duhu vladavine prava i pozvala ga na dijalog. FOTO TANJUG/ TANJA VALIC/ nr

Dobitnik je brojnih stipendija na inostranim univerzitetima, a za naš portal otkriva zašto se bavi ljudskim pravima, šta ga inspiriše i daje mu motivaciju za dalji rad.

1. Naime, sa osamnaest godina si započeo karijeru u civilnom sektoru. Šta je tada pokrenulo jednog tinejdžera da se pridruži Helsinškom odboru za ljudska prava i angažuje se na programu obrazovanja za ljudska prava?

– Moja karijera počinje još u srednjoj školi, u Đačkom parlamentu Druge kragujevačke gimnazije. Želeo sam da se angažujem i van nastave i olakšam sebi i drugim učenicima boravak u školi, ali i svakodnevni život. Moje prvo angažovanje je bilo kroz projekat renoviranja staze kod Grudnog. Želeo sam da doprinesem bolje uslove za dolazak učenika u školu, kako ne bi išli blatnjavom stazom svakodnevno. Nakon toga je usledila UNICEF- ova akcija „Nikada o nama bez nas“, koja se bavila bezbednošću, pravima učenika i borbom protiv diskriminacije. Lepo je videti rezultate svog rada i nasmejana lica onih koje poznajete, ali i potpunih stranaca. Služiti društvu me je činilo srećnim i tada sam znao da ću studirati političke nauke.

2. Koliko se razlikuješ od svojih vršnjaka?

– Pre svega, moram da naglasim da sam još od srednje škole bio fokusiran na karijeru. Možda je najveća razlika u tome što sam spremno i sa puno zahvalnosti volontirao kad god mi se pružila prilika. I dan danas volontiram, kako bih preneo znanje budućim generacijama, ali istovremeno i dalje učim. Osim toga, rekao bih da se razlikujem od svojih vršnjaka u pogledu na svet. Verujem u promenu. Pokreće me ideja da svako može učiniti barem jedno dobro delo i pomoći drugome. Možda zvuči kao kliše, ali svesno se odričem mogućnosti da budem bogat, kako bih kvalitetno služio društvu. U oblasti kojom se bavim nema mnogo novca i nije velika zarada, ali za naše standarde mogu da živim pristojno. Ono što imam je satisfakcija i osećaj da radim nešto korisno za društvo budući da je to moj životni poziv, isto kao što se neko odlučuje da bude lekar, nastavnica ili sudija.

3. Dobitnik si brojnih stipendija, među kojima su Vlade Francuske i Gruzije, Univerzitet u Oslu i Akademija mira u Lilehameru. Šta ti je pružilo školovanje u inostranstvu, a bitno se razlikuje od školovanja u Srbiji?

– Glavna razlika je metod učenja, koji je kod nas zasnovan na repeticiji. Nažalost, u srpskom školstvu nema kritičkog osvrta. Studenti uče napamet iz knjiga, uglavnom profesorskih, i od njih se samo traži da ponove ono što su pročitali. U Norveškoj i Belgiji sam prvo primetio razliku u komunikaciji između profesora i studenata. Oni će vam biti na raspolaganju, odgovaraju odmah na e-mail i, ono najvažnije, ne zauzimaju autoritativan stav. Ne traže od studenata da ih se plaše, već su tu zbog njih. Na taj način se formira poverenje koje omogućava kroz akademski razvoj kritičo društvo, što dovodi do korelacije između obrazovanih građana i prosperiteta nacije. Nastavno osoblje posebno vodi računa da se stvori zdrava akademska atmosfera puna kritičkog razmišljanja, ali i neformalni oblici komunikacije kako bi se profesori, asistenti i studenti zbližili i izgradili međusobno poverenje.

4. Trenutno si izvršni direktor u Institutu za evropske poslove. Reci mi nešto više o tom institutu.

– Institut ima četiri programa: Ljudska i manjinska prava, Javne odgovornosti, Regionalno pomirenje i Borba protiv ekstremizma. Cilj nam je da se poštuju prava građana, pravo na različitost, odnosno drugačiju veroispovest, nacionalnost, seksualnu orijentacija, itd. Važno nam je i da su političari odgovorni za svoj rad, da se novac poreskih obveznika troši namenski, a državna administracija transparentna i lišena korupcije. Osim toga, zalažemo se za uspostavljanje kvalitetnih odnosa sa susednim državama i da prevaziđemo nesuglasice koje nas muče godinama. Dosta smo fokusirani i na mlade, te nam je jedan od ciljeva i zaštita mladih od ekstremizma na internetu i suzbijanje vršnjačkog nasilja.

5. Zašto baš ljudska i manjinska prava, javne odgovornosti, regionalno pomirenje i borba protiv ekstremizma?

Moramo prohvatiti da se stvari menjaju. Bitno je priključiti se Evropskoj uniji, zbog napretka oblasti u kojima se zalažem. Građani moraju biti informisani i Vlada i civilni sektor imaju veliki zadatak. Nažalost, građani ne znaju mnogo toga o Evropskoj uniji. Ne svodi se sve na zabranu pečenja rakije, već je to instutucija koja je dobila Nobelovu nagradu za mir zbog očuvanja mira u Evropi više šezdeset godina. Slična je situacija i sa priključenjem NATO-u. Građani znaju da su nas oni bombardovali i das u nam „neprijatelji“. Međutim, ne znaju ništa o delovanju ove organizacije i koje koristi Srbija već danas ima kroz program Partnerstva za mir. Uostalom, i Nemačka je sravnila Beograd do temelja za vreme Drugog svedskog rata, pa sada svi sarađuju sa njom. Okolnosti se menjaju i važno je o svemu pa i o članstvu Srbije u EU i NATO da se razgovara i debatuje. Mi debatu ohrabrujemo, čak i kad se ne slažemo, važno nam je da razgovaramo.

6. Šta bi promenio u Srbiji u oblastima kojima se baviš?

– Pre svega, smatram da se malo ulaže u nauku i obrazovanje. Obrazovni sistem mora biti efikasniji i efektivniji. Kao što sam malopre pomenuo, ne stvara se kritičko društvo, učimo se da se bojimo autoriteta, da ćutimo i da ne preispitujemo. Obrazovani građani su najvažniji za uspešnost države i njeno blagostanje. Takođe, moramo se rešiti mantre „Pravila su tu da bi se kršila“. Pravila se moraju poštovati. Ukoliko nisu adekvatna, treba ih promeniti, ali se do tada moraju poštovati. U suprotnom, dolazi do anarhije, što može biti pogubno. Smanjio bih politički uticaj, jer politika se ne sme mešati u neke grane života kao što su umetnost, sport, kultura… Primarna uloga političara je da stvori uslove za neometan i srećan život građana, a to svakako nije upravljanje firmama, partijsko zapošljavanje i postavljanje sopstvenih kadrova što je trenutna izvitoperena praksa. Na kraju, jako je bitna i borba protiv korupcije. Tu i građani prave grešku, jer smo tako vaspitani da je normalno dati lekaru mito da bi nas operisao, policajcu da nam ne piše kaznu. Takav sistem vrednovanja se mora iskoreniti.

7. Opiši mi putanju kojom se kretala tvoja karijera?

– Karijeru sam započeo u Helsinškom odboru, u kome sam bio pet godina. Radio na obrazovanju o ljudskim pravima i moj mentor Nebojša Tasić je imao veliki uticaj na razvoj moje karijere i zahvalan sam mu na tome što sam došao do ovde. To iskustvo mi je pomoglo da shvatim da ne postoje granice i da mogu postići sve što poželim. Potičem iz skromne porodice i morao sam se izboriti sa brojnim neprilikama, pre svega mislim na finansijske, kao bih došao do uspeha. Radio sam sve vreme dok sam studirao. Nakon, Odbora radio sam na zaštiti prava pripadnika oružanih snaga Srbije u Centru za evroatlantske studije, zatim u Misiji OEBS-a u Srbiji u odeljenju za demokratizaciju, a kasnije sam bio i deo Agencije za borbu protiv korupcije radeći na posmatranju izbornih kampanja, opštim poslovima i planovima integriteta. Od 2012. godine stalno sam zaposlen u Institutu za evropske poslove. Moram da naglasim da su bitan deo moje karijere putovanja po Srbiji i inostranstvu. Volim da obilazim našu zemlju i upoznajem njene predele, kao i ljude. Deluje mi da ne cenimo bogatstvo koje imamo, prirodu oko nas, kao i različite kulture i dijalekte koji nas čine zanimljivima. U inostranstvu učim kako možemo da unapredimo stravi kod nas, ali postajem bogatiji za svako novo iskustvo, bolje razumem odnose među ljudima i više cenim druge kulture i religije.

8. Na šta si najviše ponosan u dosadašnjem radu?

– Na ljude koji su prošli kroz naše programe. To su različiti profili ličnosti Srbije, regiona i gotovo cele Еvrope, koji sve ovo rade iz uverenja. Oni veruju u bolju budućnost i žele da vide integrisanu Evropu zarad dobrobiti građana. Kada sumiram utiske i setim se učesnika projekata, drago mi je što sam sklopio brojna prijateljstva i što smo okupljeni oko istih ideja. Sa druge strane, već sedam godina naših programa dovelo je de preko 4000 učesnika, neki od njih danas su savetnici premijera, političari i članovi parlamenata širom Evrope. Ponosan sam na njih i njihov rad.

9. Koje greške bi ispravio, da možeš?

– Kada sve saberem i oduzmem, mislim da sam prebrzo napredovao. Nekoliko stepenika u karijeri sam preskočio. Ipak, život me je na to naterao. Morao sam da finansiram svoje školovanje, da se borim za sebe i da svakim danom budem bolji. Vremenom je moj rad prepoznat i tražen, tako da sam jako mlad uspeo da dođem do pozicije direkora i ostavim iza sebe dosta projekata i postignuća.

10. Koja ličnost te inspiriše?

– Ne želim nikoga da idolizujem i stvaram kult obožavanja. Svako treba da se trudi da bude bolji čovek nego što je bio juče, da dostigne svoj maksimum. Uspeh koji je neko drugi postigao, ne znači da ga može neko drugi postići i obnuto. Nisam pobornik idola. Ipak, ako bih morao da izdvojim jednu osobu, bio bi to Zoran Đinđić. On je bio neko ko je gledao u budućnost i trudio se da problem reši trajno, a ne trenutno. Citiraću jednu njegovu misao o kojoj često razmišljam, kad se susretnem sa nekoliko izazova istovremeno i koja mi pomaže da nastavim dalje: „Ako već moraš da progutaš žabu, učini to odmah. Ako ih ima više, prvo progutaj najveću“.

11. Na koji način Naim Leo Beširi pronalazi snagu kada dođe do prezasićenja i razočarenja?

– Pre svega, naglasio bih da je sasvim u redu pasti. Svakome se dogodi da zastane i pita se „Šta dalje?“ U tom trenutku treba sebi dati kredita i osvrnuti se na dosadašnje uspehe. Podsetite se svih onih dobrih stvari koje ste učinili do sada i zahvalite se sebi. Tako ćete biti svesni svoje vrednosti. Nakon toga, trudite se da se takmičite isključivo sami sa sobom. Najvažnije je biti danas bolji čovek, nego što ste bili juče.

12. Koji su tvoji planovi za budućnost?

– Trenutno vodim Institut za evropske poslove. Želim da Institut napreduje, da na moje mesto dođe neko nov, mlad i sa novim idejama. Ne treba biti sujetan, moramo se konstantno menjati i prilagođavati. Definitnivno bih želeo da radim u diplomatiji, to je oblast koja me zanima. Vidim sebe u Ministarstvu spoljnih poslova. Ukoliko ne uspem da izgradim karijeru u diplomatiji, možda ću se opredeliti za politiku, kako bih ostao uz vrednosti u koje verujem: slobodu, demokratiju, vladavinu prava i solidarnost i želim da dam svoj doprinos društvu. Zbog toga sam se školovao i tome sam posvetio dvanaestogodišnju karijeru. Kao Evropljanin, želim da vidim Srbiju kao slobodnu, demokratsku, pravnu i solidarnu zemlju, članicu evroatlantskih struktura.